MUTNE KOMBINACIJE MINISTARSTVA FINANSIJA
Danas je "Politika" objavila dva teksta koji prosto teraju na razmišljanje. U prvom, autora Gorana Volfa, govori se o tome kako 40 nekadašnjih radnika "21. maja" iz Rakovice i dalje uspešno radi na starim mašinama. Proizvode motokultivatore i sisteme za navodnjavanje. Godišnje prihoduju oko milion evra, dobar deo izvoze i prodaju celu proizvodnju. Uredno plaćaju sve troškove i dobavljače i izmiruju obaveze prema državi. Platu dobijaju bez zakašnjenja. Sve u svemu, rade dobro i uspešno, makar za ove naše kriterijume. Od Ministarstva finansija i ekonomije tražili su dozvolu i podršku. Nisu dobili ni odgovor, a o subvencijama ili sredstvima za podršku izvozu i da ne pričam.
Drugi tekst nas obaveštava da je ministar Dinkić potpisao ugovor sa američkom kompanijom NCR o ulaganju 2,6 miliona evra i otvaranju 300 novih radnih mesta. Svakako dobra vest za zemlju u kojoj je broj zaposlenih od 2001.g. smanjen za oko 400.000. Srbija će investiciju podržati sa 5.000 evra po zaposlenom. Ako američka firma ulaže 2,6 miliona evra, a Srbija iz svog deficitarnog i bušnog budžeta daje 1,5 miliona evra, kakva je to ekonomska računica? Srbija neće biti partner sa 36% koliko iznosi njeno učešće pod uslovom da je ulaganje 4,1 milion evra ( 2,6 + 1,5 ), odnosno oko 58% ako je ulaganje samo 2,6 miliona evra. Znači da Amerikanci stvarno ulažu samo 1,1 milion evra.
Kako izgleda, Ministarstvo finansija i ekonomije domaćoj inicijativi i uspešnoj proizvodnji ne poklanja ni toliko pažnje da makar odgovori na njihove zahteve i molbe. Istovremeno, stranom partneru poklanjaju pare koje Srbija dobija iz kredita jer tako finansira ogromni deficit budžeta. Ako im je to ekonomska logika, a očigledno je da jeste, onda nama nema spasa.
Nikad nisam imao ni malo lepo mišljenje o stručnim sposobnostima poštovanog g. Dinkića i smatram da je velika ekonomska štetočina Srbije u kojoj se 12 godina neprestano mota oko državnih para. Nikad nije položio račun o svom radu kroz završni račun državnog budžeta i njegov štetni rad nikad nije razmatran na ozbiljan način. A ova dva slučaja pokazuje njegovu "uspešnost". I njegovih saradnika, naravno.
Danas je "Politika" objavila dva teksta koji prosto teraju na razmišljanje. U prvom, autora Gorana Volfa, govori se o tome kako 40 nekadašnjih radnika "21. maja" iz Rakovice i dalje uspešno radi na starim mašinama. Proizvode motokultivatore i sisteme za navodnjavanje. Godišnje prihoduju oko milion evra, dobar deo izvoze i prodaju celu proizvodnju. Uredno plaćaju sve troškove i dobavljače i izmiruju obaveze prema državi. Platu dobijaju bez zakašnjenja. Sve u svemu, rade dobro i uspešno, makar za ove naše kriterijume. Od Ministarstva finansija i ekonomije tražili su dozvolu i podršku. Nisu dobili ni odgovor, a o subvencijama ili sredstvima za podršku izvozu i da ne pričam.
Drugi tekst nas obaveštava da je ministar Dinkić potpisao ugovor sa američkom kompanijom NCR o ulaganju 2,6 miliona evra i otvaranju 300 novih radnih mesta. Svakako dobra vest za zemlju u kojoj je broj zaposlenih od 2001.g. smanjen za oko 400.000. Srbija će investiciju podržati sa 5.000 evra po zaposlenom. Ako američka firma ulaže 2,6 miliona evra, a Srbija iz svog deficitarnog i bušnog budžeta daje 1,5 miliona evra, kakva je to ekonomska računica? Srbija neće biti partner sa 36% koliko iznosi njeno učešće pod uslovom da je ulaganje 4,1 milion evra ( 2,6 + 1,5 ), odnosno oko 58% ako je ulaganje samo 2,6 miliona evra. Znači da Amerikanci stvarno ulažu samo 1,1 milion evra.
Kako izgleda, Ministarstvo finansija i ekonomije domaćoj inicijativi i uspešnoj proizvodnji ne poklanja ni toliko pažnje da makar odgovori na njihove zahteve i molbe. Istovremeno, stranom partneru poklanjaju pare koje Srbija dobija iz kredita jer tako finansira ogromni deficit budžeta. Ako im je to ekonomska logika, a očigledno je da jeste, onda nama nema spasa.
Nikad nisam imao ni malo lepo mišljenje o stručnim sposobnostima poštovanog g. Dinkića i smatram da je velika ekonomska štetočina Srbije u kojoj se 12 godina neprestano mota oko državnih para. Nikad nije položio račun o svom radu kroz završni račun državnog budžeta i njegov štetni rad nikad nije razmatran na ozbiljan način. A ova dva slučaja pokazuje njegovu "uspešnost". I njegovih saradnika, naravno.
